Увек сам волео да читам романе у једној слици. Они су били фина визуелна негација потребе за дебелим књигама, за којима сам опет чезнуо на други начин: када сам имао довољно времена и стрпљења да не разбијам крту чаролију сажетом причом. Карикатура је брутална истина, метафора нечега што се може наслутити на први поглед, а опет о томе се дуго мисли. То је увек крај илузије о савршености човека, стална потреба да се чудимо себи, као творцима свих разлога за карикатуру. И ево ме у Крагујевцу, граду који је за мене увек имао посебан значај. Бранио сам га у себи од патетике смрти, веровао да су ђаци из поема некако преживели своју погибију, па млађи од свих нас и научени свему пре времена однекуд прате како ништа нисмо научили. Пред поемом Карела Јонкера о гласовима деце и цврчака мислио сам дуго о свом позиву, који на самом почетку, једном заувек изједначује живот и жртвовање. Понекад занемарује живот и оставља га као последњу могућност... У Крагујевцу смо се срели са силном антиратном симболиком, не само на сликама које снагом духовне визије негирају рат по дефиницији и указују на путеве бесмисла. Крагујевцу је најгора комбинација историје и трагедије наменила судбину да у томе буде, док уопште има циља, дакле рата. Држи нас страх да ће то бити вечно и одатле долази спознаја капиталне трагике: док има порука, има и адресе, дакле постоји бесмисао где не допире порука. Нема повратне везе, реакција је обично ћутање и неразумевање. Али, чак и кад одговора нема поруке ваља слати, можда ће нека стићи. Зато је вредело бити у Крагујевцу и дати бар мали допринос, можда само једно слово или глас за идеју која се простире изнад сваке милитарне задртости и подсмева се наполеоновским или касапским стереотипима. Сваки конкурс је путујући фестивал, на њему се, као и на другим местима срећу позната имена. У Крагујевцу је поново био читав свет, пред чијим смо сликама мира оштрили свој ум, уз привилегију да бирамо. Уз неизбрисиву, свевремену метафору Карела Јонкера о деци која се и данас из далеких простора ране смрти и узалудне чежње за вечним животом, оглашавају гласовима цврчака.
Драгутин Минић Карло, сатиричар (2011)
