Сумирајући своје учешће на крагујевачком 17. Салону антиратне карикатуре, желео бих да нагласим да је за мене као грађанина света, као карикатуристу и као директора једног другог салона, била част да будем његов део и председавам овим Жиријем. Било ми је задовољство да водећи овај Жири сарађујем са директором Миодрагом Стојиловићем, колегама Шпиром Радуловићем, Југославом Влаховићем и Тошом Борковићем, као и са осталима у тиму. Такође, желео бих да одам признање граду Крагујевцу, који је у више наврата био жртва ратних драма, на храброј и зналачкој подршци и промоцији овог Салона посвећеног антиратној тематици. Свакако је истина да су неки аутори остали заточеници клишеа беле голубице и маслинове гранчице. Међутим, неки други су трагали за новим хоризонтима и кренули у другим правцима, попут Иранца Масуда Табатабаија који отвара врата рата ка апсолутној тами и потпуној празнини, затим, Турчина Имера Чама који у весељу наздравља чашом вина ослоњен на тенк сачињен од буради, или Пољака Павела Кучинског који приказује војнике УН како бомбардују хлебом, док нам Белгијанац Константин Сунерберг представља авион и тенк као скелете давно изумрлих диносауруса. Поред тога, сањам да једнога дана хрпа овог Салона постане археолошка грађа важна за поимање ратних времена, употребљена за превазилажење сукоба и замена за амбиције, али онда се пробудим и схватим да се, нажалост, то неће догодити, и да ће вриштећи хумор, који чини овај Салон, бити све неопходнији. Живео крагујевачки Салон антиратне карикатуре!
Милован Вржина, сатиричар, песник (1999)
